U obućarskoj radnji „Napredak“ u Ulici Balšića u Podgorici skoro 18 godina radi Džiat Lekić, a na svom radnom mjestu je od sedam ujutru do 20 sati.

To je najbolji dokaz koliko uživa u svom poslu. Tokom naše posjete obućarskoj radnji, koja je na toj lokaciji od 2005, nekoliko mušterija je zatražilo pomoć od čuvenog podgoričkog obućara, koji ne opravlja samo cipele. Za sat, koliko smo proveli u radnji, zahtjevi mušterija bili su različiti - neki su tražili da im zalijepi patike, cipele, dok drugi, pak, skraćivanje kaiša, opravku tašni, kofera... 

I na sve zahtjeve Lekić je odgovorio sa osmijehom i toplom dobrodošlicom. Pritom, mušterije neće dugo čekati – svima će obuća i stvari koji su ostavili na popravku biti gotove isti dan.

„Srećan sam bio onda, a i sad“

Lekić se na početku našeg razgovora prisjetio početaka, prije nekoliko decenija. „Napredak“ je naslijeđena firma, koja postoji više od 80 godina.

„Nekad su postojale zadruge, u kojima je bilo 30 radnika, opančara. Počeo sam sa 16 godina, to je bilo 1978. Tadašnji direktor me zavolio i čim sam napunio 18 godina osigurao me...Tad sam bio najmlađi osiguranik u Crnoj Gori“, priča Lekić.

Foto: Dnevno; Džiat Lekić

Lekić je zadovoljan poslom, u kojem mu pomažu zaposleni radnik, ali i sinovi.

„Prije se nije živjelo kao danas. Sad imamo mnogo više, a čini mi se da smo srećniji bili kad smo imali manje... Ipak, ne žalim se, dobro je, srećan sam bio i onda, a i sad. Radim od sedam do 20 sati. Imam momka koji mi pomaže, kao i dva sina, koji su usavršili zanat... Pripomažemo se. Treba naučiti zanat“, ističe Lekić.

Kaže da je kroz njegovu radnju ranije prošlo šest radnika. Sad mu pomaže jedan, kojeg, kaže, ne bi ostavio ni za hiljadu.

„Kad sam ja počinjao da se bavim ovim zanatom, zavolio me je direktor, jer sam bio mlad i volio da učim. Tako je i moj sadašnji radnik kao mlad došao kod mene, i ja sam njega tako zavolio“, prisjeća se Lekić.

Foto: Dnevno; Zaposleni u obućarskoj radnji

Smatra da svako ko zna dobro da radi ne može ostati bez posla.

„Opstaće zanati, i šnajder, i brijač, i obućar, i tašnar. Ako poznaješ svoj zanat, i radiš ga kako treba, ne može se ostati bez posla“, kaže podgorički obućar.

Za svaki posao je, kaže, ljubav na prvom mjestu.

„Bilo koji zanat za mene je umjetnost. Stolar, slikar... ako nešto napraviš i diviš se tome, može se reći da si umjetnik. Ako ne znaš, džaba sve. Veoma je važna volja i želja, kao i za sve ostalo“, kaže Lekić.

Prema njegovim riječima, obućarstvo se promijenilo u odnosu na ranije, a uslovi su mnogo bolji. Kaže da je promijenio i sedam mašina za rad.

„Ovdje što može da se uradi, to ne može u Podgorici“, tvrdi Lekić.

„Pokvario se kvalitet obuće“

Upitan o kvalitetu današnje obuće, Lekić odgovara da se pokvario, te da je veliki broj imitacija poznatih marki.

„Cipele nosi temelj, a danas je u unutrašnjosti obuće sve karton. Imitacija je 99 posto“, navodi Lekić.

U prodavnicama se cipele mogu kupiti za 30 eura, iako veoma lošeg kvaliteta, pa ih ponekad ne vrijedi ni popravljati.

„Te cipele koje neko kupi za 30 eura, propuste kad krenu prve jače kiše“, ističe Lekić.

Pričajući o odnosima sa mušterijama, Lekić kaže da ima onih koji poznaje i 40 godina. Dolaze svi – od penzionera, pa do političara.

„Ima raznih mušterija...Ipak, sa većinom imam odnos koji je pravi podgorički“, kaže Lekić.

Naš razgovor zaključuje u optimističnom tonu.

„Mi smo vazda imali posla. Stalno je bila priča 'zanat će da izumre', ali neće. Od ovoga se može živjeti. Ako je majstor, mora da ima posla“.

Foto: Dnevno; U obućarskoj radnji Napredak mogu se opraviti i tašne, kaiševi, koferi...