U obućarskoj radnji u podgoričkom Bloku V već 17 godina radi Elmin Radončić – jedan od najmlađih obućara u glavnom gradu, čija porodica više od pola vijeka njeguje tradiciju ovog zanata.

Sve je počelo još davne 1948. u Gusinju.

„Moj đed je te godine započeo radni vijek u zadruzi kao učenik za obućara. Poslije nekoliko godina otvorio je svoju obućarsku radnju i od tada do danas mi trajemo. U toj radnji zanat je završio i moj stric, a poslije njega, tradiciju je nastavio i njegov sin. Takođe, i moj otac završio je obućarski zanat i po dolasku u Podgoricu prvu radnju otvorio je na Zabjelu 1988. Ta radnja postoji i dan danas i tu smo učili zanat moj brat i ja, kao i naš brat od tetke“, prisjeća se Radončić.

„I zanat, i škola“

Počeo je da „peče“ zanat jako rano, još kao osnovac. Iako jako mlad i tad je osjećao veliki zainteresovanost i ljubav prema poslu i uspijevao da uskladi školske obaveze i posao.

„Na zanat sam počeo da idem u osmom razredu osnovne škole, kod oca, u njegovu radnju na Zabjelu. Uporedo sam završavao jednu smjenu na zanatu, a drugu u srednjoj školi. Morao sam da kombinujem. Ako sam u školi bio prva, na zanatu sam bio druga i obratno. Nije mi bilo teško da sve postignem, volio sam to. Tako je i danas, mogu da radim po 15 sati, da se ne umorim“, priča Radončić.

Gledajući oca, koji mu je otkrio tajne zanata, kaže da je još više zavolio obućarstvo. Ipak, veoma rano odlučio je da pređe u samostalne vode. U Bloku V je već 17 godina.

„Kad sam počeo da radim sam, imao sam 20 godina. U početku mi nije bilo svejedno, ali sam se brzo uhodao. I dok sam radio kod oca, ostavljao me je samog u radnji, pa sam u neku ruku mogao i da je vodim“, prisjeća se Radončić.

Kaže da je ljudima tada bilo neobično da vide mladića koji se bavi tim zanatom.

„Iz ove vizure, bio sam dijete. I dan danas dolaze ljudi koji su dolazili i kada sam počinjao. Većinom su to iste mušterije. Jedino ako se neko iseli ili pođe u drugi grad, onda više ne dolazi kod mene“, sa osmijehom će Radončić.

Mladi nisu zainteresovani za zanat

Ipak, koliko god usluga obućara bila često neophodna mnogima od nas, danas nema mladih ljudi koji pokazuju interesovanje za učenje ovog zanata. Elmin kaže za sve ove godine nije bilo nijednog učenika.

„Niko nije došao da pita da uči zanat... Iz naše familije ima četiri radnje obućara u Podgorici. Jedino bi mogao neko iz porodice da produži tradiciju, jer niko neće da dođe sam i zainteresuje se za ovaj posao. Stari zanati izumiru. Ali dok je naše familije, nećemo dati da tradicija nestane“, ističe Radončić.

Kaže da posla ima dosta. Police u njegovoj radnji prepune su muške i ženske obuće koja „čeka“ da bude popravljena.

„Uglavnom je riječ o kvalitetnoj obući. Radi se čišćenje, poliranje, farbanje, popravka potpetica...Ipak, danas je na tržištu dosta nekvalitetne obuće, napravljene od vještačkih materijala i često se ne isplati popravljati je. To i naglasim mušterijama, pa oni odluče da li žele da ostave na popravku“, priča Radončić, dodajući da materijale nabavljaju uglavnom iz Njemačke, ponešto iz Italije.

„I dalje radim kao da sam juče počeo“

Od ovog posla, kaže, može lijepo da se živi.

„Ne može da se obogati, ali može da se ima fin život, iako je veoma naporno, jer se radi skoro cijeli dan“, navodi Radončić.

Sa mušterijama, kaže, ima poseban odnos.

„Napravili smo pravi prijateljski odnos, pričamo o svemu“, kaže Radončić, koji svakodnevno radi po devet sati.

U toku našeg razgovora, radnju je posjetila i gospođa koja često ostavlja obuću kod Radončića. Nije krila zadovoljstvo njegovim radom.

„Ako mušterije kažu da dobro obavlja svoj posao, to je najvažnije“, kaže ona.

Radončić kaže da ga u ovom poslu drži velika ljubav.

„I dalje radim kao da sam juče počeo. Nikad nisam želio da promijenim svoj posao i očekujem da ću se cijeli život baviti njime. Volio bih i da moj sin nastavi da se bavi ovim zanatom“, zaključuje Radončić.