Predizborna obećanja krajnje desnice i krajnje ljevice u Francuskoj imala su nešto zajedničko: veoma, veoma su skupa – bez obzira da li se radi o tome da se odlazak u penziju vrati na 60 godina, povećanju minimalne zarade ili paušalnom oslobađanju od poreza za osobe mlađe od 30 godina.Obećani izborni pokloni ugrožavaju ionako praznu državnu kasu Francuske milijardama dodatnih izdataka,  piše Deutsche Wellw(DW).

Gdje će se naći novac za sve to? Ni krajnja desnica, ni krajnja ljevica u Francuskoj ne daju odgovor na to pitanje ni nakon prvog kruga parlamentarnih izbora.

Za njemačkog ekonomistu Fridriha Hajnemana, to je odraz „radikalizacije ekonomske politike“ francuskih ekstremnih partija.

„To su ekonomski programi koji su potpuno nerealni. To je kao nekakva nirvana, to nije današnja francuska ekonomija“, kaže za DW taj stručnjak za javne finansije Lajbnicovog centra za evropska ekonomska istraživanja (ZEW).

Urušene državne finansije

Druga po veličini ekonomija Evropske unije već sada "cvili" pod planinom duga koji iznosi oko 110 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Budžetski deficit je prošle godine iznosio 5,5 odsto privredne proizvodnje. Prema kriterijumima iz Mastrihta, dozvoljen je deficit od samo tri procenta i državni dug od maksimalno 60 odsto BDP.

A moglo bi da bude i gore: prema procjenama, izborni pokloni francuske ljevice i desnice mogli bi da opterete francuski budžet dodatnom potrošnjom do 20 milijardi eura godišnje. Nekim stručnjaci smatraju da bi moglo da bude i skuplje.

Šta će Evropska unija da uradi ako neka desničarska ili ljevičarska vlada u Parizu jednostavno rizikuje i zanemari kriterijume iz Mastrihta?

„Za to jednostavno ne postoji nekakav plan B“, priznaje u intervjuu za DW Lorenco Kodonjo. On je nekada radio u italijanskom Ministarstvu finansija, a sada je makroekonomski savjetnik za institucionalne investitore u Londonu.

U Italiji su stvari još gore kad su u pitanju državne finansije. Tamošnji deficit je 2023. godine iznosio 7,4 odsto, a nacionalni dug je bio oko 140 odsto italijanske ekonomske proizvodnje. Ali, za razliku od Emanuela Makronau Francuskoj, vlada premijerke Đorđe Meloni u Italiji je čvrsto u sedlu.

„Euro bi trpio“

Čak i nakon novih izbora u Francuskoj, on ne vidi „nijedan scenario po kojem će eurozona da propadne“, naglašava Lorenco Kodonjo, koji, takođe predaje i na Londonskoj školi ekonomije (LSE).

„Ali, vidim scenario u kojem sve evropske institucije završavaju u nekoj vrsti pat-pozicije, u kojoj u suštini više ništa ne funkcioniše.“ Tada bi sve bilo blokirano i više ne bi bilo političkih inicijativa.

„To bi moglo da bude problematično u situaciji kada imamo trgovinski rat između SAD i Kine i veoma nestabilnu globalnu geopolitičku situaciju u kojoj se dva otvorena sukoba odvijaju u blizini granica EU“, ocjenjuje Kodonjo.

To bi, takođe, imalo uticaj i na spoljnu vrijednost zajedničke evropske valute, odnosno euro bi mogao da postane slaba valuta.

„Pošteno je reći da bi tada euro trpio“, kaže italijanski finansijski stručnjak.

Bez mjera predostrožnosti protiv populističke ekonomske politike

Stroge norme kriterijuma iz Mastrihta bile su ublažene tokom korona-krize i otada su postale fleksibilnije. Novi okvir ekonomskog upravljanja eurozonom stupio je na snagu, 30. aprila 2024. godine.

Dok se ograničenja deficita i javnog duga i dalje primjenjuju, novi okvir daje nacionalnim vladama više slobode u tome kako i do kada da dovedu svoje finansije u red.

To možda još uvek nije dovoljno, strahuje Kodonjo. „Francuska bi mogla da bude prva zemlja koja namjerno zanemaruje novi fiskalni okvir.“

Potencijal za ucjene od prezaduženih država je realan: u prošlosti kršenje pravilao deficitu ili dugu od strane pojedinih zemalja nije praćeno nekakvim primetnim posledicama od strane Evropske komisije ili Evropske centralne banke (ECB).

„Upravo je to problem u koji se ECB sve više upuštala poslednjih godina, govoreći: Mi smo tu da pomognemo“, naglašava Fridrih Hajneman.

To je bio blagoslov u akutnoj krizi kao što je pandemija, kada je trebalo pomoći ugroženim državama. „Ali, ECB ne smije da bude autoritet koji po svaku cijenu održava likvidnim vlade zemalja eurozone, čak i kada su problemi izazvani njihovom neracionalnom ekonomskom politikom“, naglašava njemački stručnjak za nacionalni dug. „To bi bio potpuno pogrešan signal.“

Ko kontroliše inspektore?

Hajneman se žali da je i Evropska komisija u prošlosti često bila suviše blaga prema onima koji krše pravila o deficitu. On smatra da je greška u dizajnu eurozone bila to što je Evropskoj komisiji dodijeljena ključna uloga kada je riječ o poštovanju pravila o dugu.

Ta de fakto vlada Evropske unije nije odgovarajuća instanca da bude „neutralan arbitar o dugovima država-članica, jer je jednostavno uvijek u situaciji da mora da ulazi u dogovor sa državama-članicama i da pravi kompromise“.

Hajneman smatra da bi Evropski fiskalni savjet trebalo da ima veću kada je riječ o praćenju pravila o dugu. Ta institucija bi, smatra, trebalo da procjenjuje da li Evropska komisija pravilno ocjenjuje finansijsku situaciju država-članica i da li pravilno primjenjuje Pakt stabilnosti. Hajneman žali što Fiskalni savjet nema nikakvu političku težinu.

Prisilni transferi (novca) sa sjevera EU

„Ali, ako Evropska komisija nastavi da obavlja svoju ulogu na tako ispolitizovan način, da radije pravi političke kompromise umjesto da preduzima teške akcije, onda su sumorni izgledi po pitanju razvoj duga eurozone“, kaže Hajneman.

On ovako sumira motive birača u Francuskoj koji glasaju za neku populističku partiju. „Ti birači kažu: Znamo da politike za koje glasamo u stvari ne funkcionišu, ali možemo da ih iskoristimo da prisilimo sjever Evrope na transfer (novca), a to je mnogo bolje nego da doživimo mjere štednje ovde kod kuće.“

Njemački stručnjak za državni dug upozorava da se tome mora stati u kraj: „U suprotnom ćemo imati ogroman problem kada je riječ o prihvatanju Evropske unije u sjevernoj Evropi.“